Magija Ade Bojane

Nekada je bio samo sprud. Na sprud se nasukao brod. Preko broda se gomilao pesak sa rečnim nanosima. I tako je nastalo ostrvo… Triangl poznat kao Ada Bojana koji sa dve strane opasava reka Bojana, a sa treće Jadransko more.

Do 1972. godine tu je bila pogranična zona, a onda su braća Halgat iz Nemačke procenila da je ovo idealno mesto za razvoj naturizma. Njihova agencija “Miramare”, specijalizovana za nudizam, je uložila blizu pola miliona nemačkih maraka za izgradnju 50 drvenih bungalova. Ispostavilo se da je mnogo veća potražnja pa su ubrzo prošireni kapaciteti i izgrađene i bele vile. Desetak godina kasnije u Adu je investirao i Fond za obnovu i razvoj pa je početkom osamdesetih u hotelu na Adi moglo da se smesti hiljadu ljudi i još toliko u auto-kampu.

Ovo ostrvo koje je igrom slučaja, nastalo kao delo i čoveka i prirode i danas ostavlja utisak na posetioce kao da ne pripada ni Evropi ni Balkanu ni bilo kojem mestu na Jadranu, ne podseća ni na bilo koje drugo mesto u Crnoj Gori, već deluje kao da je otrgnuto od samog raja. Sitni tamno-sivi pesak na plaži, toplo slano more pomešano sa slatkom bojanskom vodom, vetar Maestral koji je tu da rashladi vazduh i u najtoplijim danima i da pogura na stotine kajtova uz pomoć kojih surfuju ljubitelji ovog sporta iz svih krajeva sveta, bujna vegetacija i netaknuta priroda u čitavnom zaleđu ostrva… Na plaži koja je duga oko tri kilometra kupači mogu birati hoće li koristiti uređene delove kojih ima i za nudiste i za nenudiste ili pak divlje delove gde u blizini nema nikoga i ničega osim trske, peska i velikog plavetnila.

Tu su i konji, potkovani da jašu na ovom sivom pesku i da na svojim leđima nose duž plaže ljubitelje jahanja. Najlepše šetnje konjima su kada sunce zalazi, onda kada se priroda igra sa bojama. Porodica Urošević iz Smederevske Palanke više od 35 godina dovodi konje na na ovo ostrvo. Prvo je konje dovodio deda, zatim njegov sin, a onda je unuk nasledio ovu tradiciju.

Zlatno doba turizma Ada Bojana je proživela osamdesetih godine. Tada je u letnjim mesecima svakodnevno tu boravilo od hiljadu ipo do dve hiljade ljudi, uglavnom iz Nemačke. Prve grupe gostiju na Adu su stizale u aprilu, a poslednje odlazile krajem oktobra. Čak i danas na Adu dolazi nekoliko parova iz Nemačke koji Adu pamte od njenog otvaranja.

Osamdesetpete je na Adi Živko Nikolić snimao kultni film „Lepota poroka“, a pravi podvig zaposlenih u hotelskom naselju je bio da omoguće snimanje na ostrvu gde niko ne želi da bude snimljen. Kamere i nudizam nikada nisu išli zajedno. U kadru nije smelo da se vidi lice ni jednog gosta pa je angažovan veliki broj statista. Da, umetničkom slobodom jeste malo iskarikirana realnost jer npr. sobarice na Adi nisu bile obučene kao opatice, ali problem jeste oduvek bio naći radnu snagu u Crnoj Gori za rad u servisu na Adi, pa je većina osoblja tada bila angažovana iz drugih republika stare Jugoslavije.

Do ostrva se dolazilo trajektom. Trajekt je vozio čovek po imenu Bajuk, a gosti su tokom svog letovanja retko napuštali ostrvo. Most je izgrađen tek 1987. godine, a oni koji pamte stara vremena kažu da se mnogo toga tada izgubilo. Ada je postala dostupnija. Most je uticao i na sam eko-sistem Ade koji je prethodno bio potpuno zatvoren. Neke biljke i insekti mogli su se samo tamo videti i nigde drugo u Ulcinju. Mada, i danas je Ada „mimo sveta“. Dešava se da u celom Ulcinju i okolini pada kiša, a na Adi ne padne ni kap. I obrnuto. To je verovatno zbog blizine Otrantskih vrata. A možda je to samo deo magije ovog ostrva.

Devedesetih godina počinju ratovi na prostorima bivše Jugoslavije i nemačke agencije „Tui“ i „Nekerman“ koje su do tada punile kapacitete, prestaju da dovode goste. Srećom, Adu otkrivaju Srbi, pa posebno Beograđani počinju da masovno dolaze ovde da letuju. Dobro i za njih koji su pod sankcijama pa ne mogu u beli svet, a još bolje za Adu jer nema više Nemaca. I danas najbrojniji gosti Ade dolaze iz Srbije, a društvo im u najvećem broju prave Rusi, Nemci, Česi, Mađari, Slovenci, Italijani, Francuzi, Mađari, Bosanci i Crnogorci. Svima njima je zajedničko jedno – kada dođu ovamo jedan put, sigurno se vraćaju. Ili im ostane želja da se ponovo vrate.

Srđan Dragojević kada je snimao film „Mi nismo anđeli“ – scene u kojima Nikola odlazi na letovanje „da razmisli“ je trebalo da budu snimane u Grčkoj, ali zbog sankcija je ipak bilo suđeno da budu snimljene na Adi. Na Adi je Srđan kasnije pisao scenarije i za druge filmove. I njega je kao i većinu Beograđana ovo mesto potpuno omađijalo, pa je nastavio ovde da dolazi i kada su Srbiji ukinute sankcije, a srpski pasoš ponovo dobio prolaz za ceo svet.

Dosta se toga promenilo na Adi, ali neki ljudi su jednostavno simboli ovog mesta. Prvi kontakt sa Adom – na rampi ostrva : uvek nasmejni Hamza i uvek ozbiljni Ljapi. Ljapi je ujedno i najstariji zaposleni i jedini je čovek u Ulcinju koji zimi pocrni, a leti gubi boju jer zimi je stalno u ribolovu, a leti u hladovini kapije. Dragica recepcionerka ljubazno dočekuje goste i sporazumeva se sa njima na osam jezika, a Sabro, šef recepcije tu je da nadzire recepciju i reši sve probleme i zahteve gostiju. Ako dođete u sred noći na Adu – na recepciji će Vas dočekati Veselin.

Šef kuhinje Tafić Bajram i kuvari Naki, Daco i Zorica su tu da se pobrinu da svako jelo na ostrvu bude savršenog ukusa, a konobari i šankeri Šaćo, Neno, Lazo, Medo, Tafra, Naser, Ati, Fado, Kujto, Darko, Saša i Ćazo su tu da gosti budu posluženi u hotelskom restoranu, Maestralu, Barbani i plažnom baru.

Miki Maudić, koji je na Adi odradio ceo radni vek i penzionisao se, pre nekoliko godina je postao legendarni DJ u plažnom baru. On sa kaubojskim šeširom na glavi, đuska sa gostima, pušta neverovatno dobru muziku, i predstavlja se kao DJ Miki Pinješ.

Da u parkovima i na plaži sve bude kako treba tu su Mišo, legendarni Vebo – čovek koji je skoro ceo radni vek i veliki deo svog života proveo na plaži, Simo, spasilac Zlatko, Šućo, Ramo, Huso i Safet, a Santa, Anđe, Svetlana, Hana i Jarmila na čelu sa Lidijom su tu da brinu o higijeni u svim objektima.

Za one koji odsedaju u kampu na recepciji ih dočekuje uvek ljubazni Marijan, a u čuvenoj samoposluzi koja se nalazi naspram kampa je Rauf. Tu je još dvadesetak mladih i lepih sezonskih radnika, a na čelu svog osoblja je Milorad Mujo Miličković, direktor Ade.

Dobro je jednom rekao Zlatko Šahinović, vlasnik beogradske turističke agencije Tranšped: „Gosti Ade ma iz kojeg dela sveta da dolaze mogu se podeliti u tri kategorije: stari gosti (zaljubljenici u Adu koji bez obzira na sve – ovde dolaze baš svake godine), pomodari (oni koji su čuli da je ovo mesto popularno ili koji žele da tu budu viđeni), i egzibicionisti (oni koji bi da probaju nešto novo). Druga i treća kategorija gostiju načešće pređu u prvu.“

A ništa od ovoga ne bi bilo da su ljudi 1878. godine mogli da se dogovore ko će nasukani brod “Merito” da odvoji od spruda.

Izvor: Nedeljnik.rs

One thought on “Magija Ade Bojane

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s